Просвета је као божији посао
Мр Ана Савковић је вишегодишњи успешан директор ОШ “Нада Пурић”. Када би требало показати шта је добра школа, онда би то била школа “Нада Пурић” или Четврта школа. Школа је уређена, учионице и кабинети су савремено опремљени. Сваки усепх ђака и наставника се вреднује. Госпођа Савковић верује да ђаци из њене школе одлазе са више саосећања (емпатије) према другима, јер су овде у прилици да виде оне којима је потребно разуемвање. У школи је и пет оддељења деце с посебним потребама.
Шта је смисао рада у просвети? Да ли би она поновила свој професионални пут? питамо на почетку разговора госпођу Савковић.
Задовољна сам својим послом. Када бих изнова почињала опет бих била просветни радник. Волим посао са ученицима. Нисам се покајала ни што сам постала директор. Желим да изграђујем, да унапређујем. Волим да отварам врата нових простора.
Била сам учитељ, постала сам директор, упустила сам се у научне воде. Завршила сам магистратуру са темом о еколошком васпитању. Касније сам уписала докторске студије. Моја докторска теза је везана за инклузивну наставу. Ни то није случајно. Волим да помажем људима, да их слушам. Имам ментално заосталог брата и дуго сам била с децом с посебним потребама. Онда сам дошла у школу која једина у региону има одељења ученика с посебним потребама.
Овде имамо целу основну школу за децу с посебним потребама. Има их пет, шест у одељењу. Некако ми се чини да је наша школа благословена с децом с посебним потребама. Зато што ученици из редовних одељења науче од малих ногу да постоје другачија деца од њих и да и та деца имају своје жеље и потребе и да то треба поштовати. И некако ми се чини да ученици из наше школе оду у свет мало емпатичнији од осталих.
Да ли је то заиста тако?
Да, стварно је тако. Ја сам пуно пута била у ситуацији да негде у граду сусретнем неку особу, физички или интелектуално хендикепирану. Особе које су биле са мном нису знале како да се понашају. Имале су потребу да побегну. А наша деца из школе не беже. Она теже да помогну. Зато што овде живе са другачијима. Онда временом стекну емпатију према њима и заштитнички однос.. Други немају такав однос, јер немају искуства са њима.
Када је почела инклузивна настава?
Закон о основној школи је увео инклузивну наставу 2009. године. Прошло је неколико година у несналажењу, сналажењу, тумарању, док се није имплементирала, док родитељи деце с посебним потребама нису сазнали да њихова деца могу да постану ученици редовних одељења.
Да будемо прецизни, инклузивна настава је добра за граничне случајеве ометености. Таквој деци је добро дошла подршка, стимулативна средина. Али за ученике који мало могу, који ништа не могу у образовном смислу, социјализација у великој групи не мислим да је могућа.
Шта је лепо у томе бити наставник, или директор школе?
Рекла сам да бити наставник јесте помало божији посао. Радити са младим бићима је веома одговоран, креативан и важан посао. Неће бити прогреса и нећемо имати бољу државу и друштво, ако не изградимо и не испратимо неке нове Тесле, Пупине, војсковође и државнике. А имамо их. Али имамо и ометања. Недовољно се бавимо најдаровитијима, полазимо од тога да је њима Бог све дао и да ће моћи све сами и без нас. То није тачно. Њима је потребна наша подршка.
Да ли су наставници спремни, вољни и способни да помогну најдаровитијима?
Већина јесте. Али их временом обесхрабри одуство разумевања од директора. Ја ту видим своју улогу. Да препознам и охрабрујем и награђујем. У овој школи ко хоће да ради добија све. Тражиш интерактивну таблу, добићеш је. Не сутра, али за месец, два сигурно. Имамо четири инерактивне табле у школи, више од било које школе у Ваљеву. Све смо их добили преко разних пројеката. Ко хоће да рад са децом унапреди зрнце изнад оног што је прописано, добиће сву могућу подршку. Јер је знатан број оних који би за пуну шаку песка хтели да буду испод оног што је прописано.
Владика Николај је написао да је први задатак учитеља “да децу револтирају против зла”. Ако би их свему научили, а не би томе, ништа нису урадили. И обратно да их не науче ничему а да их револтирају против зла, па су све учинили. Како стоје наше школе, ваша школа, по том питању?
Имамо ми то у Школском развојном планирању, најважнијем документу у школи, који се доноси за период од пет година. У том документу смо написали да желимо школу без насиља, као место где се негују доброта и љубав. Да ли имамо времена и енергије за то? То је дискутабилно. Не могу рећи да сви сеју доброту и да на то мисле сваки дан. Али инсистирамо на реду, културном и солидарном понашању.
Нешто ми је јако важно – подршка ученицима. У школи највише волим понедељак. Тада звецкају медаље које су наши ученици освојили на такмичењима. Сваки такав успех буде констатован на нивоу школе и подржан.
По ономе што знамо о вашој школи, могло би се рећи да је она по свему узорна?
Мислим да овако треба да изгледа школа. Градска управа помаже школе колико може, а то је знатно више него у осталим градовима. На време се поправља кров, фасада, столарија, кречи се.
Ђаци могу да одаберу за учење један од пет светских језика, имамо савремена наставна средстава. Требала би нам још једна смена. Школа треба да ради осамнаест сати. Да се у њој стално нешто дешава.Ми све догађаје бележимо у свеску културне и јавне делатности. Зачудим се на крају године, када то одштампамо и придодајемо годишњем извепштају о раду школе, ша се све вредно издогађало у нашој школи.
Ни у једној школи се наставницима не даје прилика за стручно усавршавање као у нашој. За то постоји документација. Ми смо једина школа која има спољњег просветног саветника. Наши ученици и наставници увек ће добити пуну подршку за сваки напор да унапреде своја постигнућа.
