Борба за достојанствен живот

Почетак » Борба за достојанствен живот » Вести » Борба за достојанствен живот
У току процеса израде Локалног акционог плана за инклузију особа са инвалидитетом, као и другим текућим акцијама и активностима, као кључни проблем особа са инвалидитетом, евидентиран је проблем њиховог запошљавања. Овај проблем повлачи за собом и читав низ других последица, које онемогућавају особе са инвалидитетом да живе живот достојанствен човека. Да би сазнали како изгледа њихова борба, посетили смо породицу Александра Калабића. 
Његова прича и још многе друге приче које ће уследити треба да нам омогуће да сагледамо инвалидност из једног много ширег угла, јер сваки грађанин овог града има право на достојанствен живот, па тако и особе које се током живота суочавају са неким већим или мањим проблемима, који уствари и нису само њихови проблеми, већ проблеми заједнице и друштва. 
 
Исхрана, позитиван став, медитација….само су неки од фактора који су тридесетпетогодишњем Ваљевцу Александру Калабићу помогли да не поклекне у скоро 15 година дугој борби против тешке болести мултипле склерозе (МС). Велику подршку има и од породице, а и сам је отац осмогодишњег дечака и једноипогодишње девојчице. Са незапосленом супругом, са јединим приходом од 26.000 динара на име туђе неге и помоћи, од скоро у подстанарском стану у Насељу Ослободиоци Ваљева, јер је свој стан морао да прода због трoшкова лечења и живота, живи живот пун тешкоћа, али и борбе и наде да ће будућност бити боља.
Живот у Србији и у Ваљеву је тежак, а живот породици са болесним чланом, у нашој средини је прави подухват. Држава Србија и град Ваљево, у складу са могућностима, издвајају за помоћ и подршку овим људима, али то није довољно и највећи проблем је недостатак посла, који би особама са инвалидитетом омогућио достојанствен живот.
Александар Калабић је сада у инвалидским колицима, али још увек може да се придигне на ноге, уз велике напоре. Након више година борбе са МС-ом, сматра да су лекови један од разлога што му се стање погоршало. Лекови у које се неуролози света куну и за чију набавку му је требало и до 60.000 евра годишње, код њега, као и код неких његових пријатеља који болују од исте болести, убрзали су ток болести и погоршали опште стање организма. Александар сматра да једино што у овом тренутку може помоћи њему и свима који болују од МС-а, али и од других тешких болести, попут разних канцера, јесте уље канабиса.
 
Живот овог младог човека се променио из корена након 2001. године, када је у војсци примио вакцину и након тога три дана имао температуру изнад 40 степени. Због неразумевања старешина, није имао прилике ни да адекватно одлежи и излечи ову реакцију тела на вакцину, која је била окидач за тешку болест која га је сада приковала у инвалидска колица, са неизвесним исходом у будућности.
 
“Никога због тога не окривљујем, нисам тужио државу нити војску. Једино што желим је да радим и да будем користан овом друштву. Пре три године сам био ангажован шест месеци на јавним радовима за особе са инвалидитетом. Радио сам у Дечјој библиотеци у Ваљеву и то ми је драгоцено искуство и диван осећај да припадате овом друштву. Новац је у другом плану у односу на испуњеност дана обавезама и  контактима са људима. Ништа ми није било тешко, ни посао, ни неприлагођеност уласка у зграду особама са инвалидитетом, због чега сам улагао велики напор да уђем и изађем из зграде. Библиотеку сам доживљавао као своју другу кућу и много ми је жао што није постојао начин да наставим са овим ангажманом”, прича Александар.
 
У Библиотеци је радио административне послове на рачунару, којим одлично влада. На Вишој економској школи у Ваљеву је студирао, док га болест и трошкови лечења нису приморали да прекине студије. Како долази из породице музичара, бавио се музиком, свирао без престанка и када није смео, као после једне тешке операције. Ипак, непредвидљива болест утицала је и на моторику руку и чести грчеви у шакама онемогућили су га и да ради оно што најбоље зна и воли, да се бави музиком.
 
Ни тада Александар није посустао. У Националној служби за запошљавање је био један од најактивнијих у тражењу посла. Похађао је све могуће семинаре, обуке за младе предузетнике и преквалификовао се за wеб дизајнера. С времена на време, углавном пријатељима, дизајнира визит карте, постере, позивнице, логотипе, обрађује фотографије…У овом послу види могућност да се радно ангажује. Само се нада да ће тога постати свесни и послодавци, које чак и закон обавезује да ангажују особе са инвалидитетом и да ће ангажовати младе, образоване и способне људе који живе у Ваљеву и које болест не омета да квалитетно обављају поверене послове.
 
“Предрасуде су, међутим, још увек велике у нашем друштву. То примећујем свуда, од улице где вас загледају када сте у колицима, до запослених у институцијама, чија је сврха да помогну грађанима, а нарочито особама које се боре са неким болестима. Недовољна прилагођеност улица и јавних зграда особама са инвалидитетом, непоштовање прописа да се не заузимају паркинг места и не заграђују рампе, непостојање програма запошљавања особа са инвалидитетом, наша су реалност, која нам уз болести са којима се боримо, додатно отежава и компликује животе. Ипак, без промене менталитета и односа према особама са инвалидитето, наше друштво неће моћи у Европу, којој тежимо”, каже Александар.
Подели на друштвеним мрежама...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Leave a Comment