Најбољи писци су волели Ваљево
Ако је требало наградити Остоју Мишу Продановића, онда је то требало учинити баш за афирмисање Ваљева.. Миша је у дугом временском периоду заиста утицао да се о Ваљеву лепо и с поштовањем говори у Београду и широм Србије. И то није постигао тако што би организовао скупове лаке забаве, већ су о Ваљеву похвално , с тежином, говорили најбољи писци нашег језика. Они су годинама долазили у Ваљево на књижевне манифестације чији је идејни творац био Миша Продановић.
Ја сам доста рано постао директор библиотеке. Имао сам тек 32, 33 године. У глави сам већ тада имао другачију идеју библиотеке, него што је она била до тада. Поштено је рећи да је библиотека и за време директоровања Миленка Радовића била узорна установа, у многим аспектима промишљено и добро вођена. Оно што је по мом мишљењу недостајало јесте шире деловање на простору изван Ваљева.
То је било време када су неке слободе освајане, дешавали су се значајни процеси у друштву, многе значајне личности у култури и уметности биле су високо котиране у самом друштву. Мислио сам да све то треба да постане део и ваљевске стварности. До тада то се у правом смислу у Ваљеву није догађало. Ја сам одмах почео са том врстом програма. Почео сам да доводим писце који су били на гласу попут Слободана Селенића, Јована Радуловића, Миодрага Булатовића, Драгослава Михаиловића, Антонија Исаковића…Они су поред књижевног угледа имали и ореол бораца за слободу јавне речи и изражавања.
Писци су од 1987. године радо долазили у двориште Дечије библиотеке, и ако су уместо хонорара добијали само једну службену дневницу, коју су они остављали или у кафани или у неком од наших манастира или цркава које су обилазили.
Одјек тих вечери брзо је стигао до Београда. Двориште је постало чувено место у српским оквирима и нема тог писца који нешто значи у књижевним размерама Србије, да није чуо за тај програм и да га није хвалио. Уз књижевне вечери, наравно, веома се лепо говорило и о Ваљеву.
Хвале вредан је и однос тадашњег руководства града према једном таквом отварању. Душан Михајловић је био најзначајнија личност тадашњег Ваљева, без обзира на којој се функцији налазио. Он је приређивао пријеме за неке од тих писаца, град је обезбеђивао аутомобил да би писци обишли знаменита места у нашем окружењу.
Поред књижевних вечери у дворишту Дечије библиотеке веома је значајна манифестација “Песници словенских језика Десанки у част” која је трајала од 1984. до 2004. године. Десанка је за живота од страних и наших великих песника била обасипана невероватном пажњом и додатном глорификацијом.
Писци су били изненађени да их је у Ваљеву слушало 200, 150, 100 људи, док у Београду, како су говорили, није се могло током јула и августа сакупити десетак људи на промоцији неке књиге. Учинили сте пуно и за ваљевске писце. Објавили сте неколико књига о њима. Шта наши живи писци кажу на то?
Како ко. Постоје људи који су реални и могу да одреде координате којима припадају. Они су били веома задовољни. Ја сам написао преко 400 књижевних осврта, есеја и критика. Добар део тих радова односи се на завичајне писце. Али, увек има оних који су незадовољни, који би увек хтели више и који немају добру оријентацију у времену и простору. Углавном се то креће у оквирима који важе и за друге области живота.
Оно што је важно да смо ми успоставили много бољи однос према књижевној прошлости Ваљева, него што је то било раније. Ја сам иницирао оснивање “Љубине награде” за најбољу путописну књигу. Љубомир Ненадовић је у књижевности остао као путописац, и то као редак путописац, велики не само у српским, него и у европским оквирима.
Овом књижевном наградом путопис је добио своју вертикалу. Награда се доказала, лепо је прихваћена. Досадашњи добитници су велика имена наше књижевности: Милисав Савић, Радмила Гикић Петровић, Љубомир Симовић и Ласло Бошковић. То је, такође, оно што је Ваљеву дало нови искорак, нови импулс и бљесак у ширем простору.
Ја сам увек тежио да се културна иницијатива и догађаји које је Ваљево имало, прелију на шири простор и да Ваљеву донесу неку врсту сјаја, као што су осамдесете године донеле велики искорак Ваљева и једну врсту славе за град.
Како онда доживљавате ову награду коју вам је град доделио?
Ова награда ме обрадовала, јер је потврдила моју жељу, па и притајену наду, ако хоћете, да ће неко препознати и потврдити мој труд на афирмацији Ваљева. Све је то охрабрујуће.
Ја сам прошле године добио награду “Ђура Даничић” за животно дело у области библиотекарства и културе. То је за мене било велико признање да неко на нивоу Србије препознаје мој рад. Године 1997. добио сам награду “Милорад Панић Суреп” за библиотекарство. Познато је да је у нашем народу најтеже бити препознат у властитој средини. Ето, мени се срећом и то догодило.
Иако сте формално у пензији, сигурно и даље радите. Чиме се бавите ових дана?
После објављивања књиге о ваљевској приповетци у 19, 20, и 21. веку, управо завршавам књигу о ваљевском роману у том периоду. Та је књига још амбициознија и још прегнантнија, обухвата 55 ваљевских романописаца..
Зар их има толико?
Има .Има и неочекиваних открића. Открио сам неколико потпуно непознатих аутора. Открио сам Светозара Гавриловића, првог романописца у Ваљеву. Његов роман носи наслов Народне изелице. Врло модеран роман, штампан у Шапцу 1889. године. Па изгубљени роман Драгутина Илића Јеје Под туђим небом, штампан само у тадашњој књижевној периодици, а не као и књига. Има још романа који су објављени само у тадашњим новинама,. Ја сам пријавио пројекат код града Ваљева да се ти романи пронађу и можда објаве као књиге. То би било значајно за културу Ваљева.
Помало шалећи се кажем да мој рад на књигама о култури Ваљева као да је тек почео. Иза мене су књиге “У власти црне даме – тема смрти у поезији Десанке Максимовић”, две књиге о ваљевским приповедачима. Као и врло успела Монографија о Ваљевској библиотеци, чији сам био уредник, приређивач и један од аутора.
Хоћу да кажем да сам увек имао на уму промовисање Ваљева, његове културе и вредности. И зато ми је драго што је ова награда формулисана на такав начин: Награда за афирмисање Ваљева.
