Поштујмо различитости – не вређајмо никога

Почетак » Поштујмо различитости – не вређајмо никога » Вести » Поштујмо различитости – не вређајмо никога
Позоришна представа “Мишићи” Градског позоришта “Абрашевић”, поводом Дана града Ваљева испунила је гледаоцима до последњег места салу Центра за културу. Међу њима је била и Славица Мосуровић. Ова шездесетједногодишња Ваљевка, иако скоро потпуно слепа, ужива у позоришним представама, јер су оне ретка прилика да и особе без вида могу да осете чари драмске уметности и нахране своју душу уметничким садржајима. 
 
Ова наша суграђанка се од своје четврте године живота бори са оштећењем вида, које је почело прво са наглим порастом диоптрије, која је достигла -29,5. Последњих 15 година јој је вид скоро потпуно оштећен и не види на једно око, а на друго види да ли је светло или тама. Наочаре носи, иако ништа не види, јер је цео живот носила тешке оквире и не може да се навикне да их нема на носу. Због тога јој многи и не верују да баш ништа не види!
 
Одрастање у Ваљеву, уз дечја задиркивања зато што носи “тегле” на очима, заменила је завист колега, које су, док је била млада и радила у Трговинском предузећу “Дива”, мислили да се претвара да не види, јер је на посао долазила увек лепо обучена, нашминкана и очешљана. Иако је радила у књиговодству ове некада велике фирме скраћено радно време, водила је неколико десетина картица више од својих здравих колегиница. Када је затражила помоћ и да је мало растерете од посла, уследили су премештаји на послове кафе куварице. Славица каже да јој тај посао није био испод части, само није била у стању да носи кафу слабо осветљеним ходницима и низ степенице фирме, јер је често падала низ степенице. Када руководство није уважило њене захтеве, напушта “Диву”, јер је како каже, свима била трн у оку. Пензионисала се 1992. године и сматра да је, иако особа са инвалидитетом, свој посао одговорно обављала. Никада није закаснила на посао, водила је трошкове огромне трговачке фирме, која је пословала не само у тадашњој Југославији, већ и шире.  Од детињства до пензионисања суочавала се са неразумевањем околине о ограниченим способностима особа са инвалидитетом, које то могу надокнадити на другим пољима. Потребно је само да им неко да шансу!
 
Пензионерске дане Славица не може да проведе у миру, уживајући у одрастању двоје унука, јер је муче егзистенцијални проблеми. Муж је већ дуго година без посла, а како каже, приватници очекују да радите пуно и за џабе. Старијој ћерки је умро супруг, остала је са двоје деце и тренутно је без посла.  Млађа ћерка ради као медицинска сестра, а уједно завршава факултет. Оно што Славицу брине је што се и код млађе ћерке појављују проблеми са видом, а она најбоље зна како је тежак живот слабовидих и слепих особа и не би желела да таква судбина снађе и њену ћерку. 
 
Као да проблеми са здрављем нису довољни, судбина је ову породицу ставила на додатне муке. Породична кућа у Душановој улици је тешко оштећена и неусловна за живот, јер су се појавиле подземне воде. Комшије су годинама мислиле да ова породица  намерно пушта воду у своје и туђе двориште, како би напакостили другима.  Након великих мајских киша, живот у овој кући постао је немогућ због влажних зидова и таванице, који су претили да се обруше и угрозе укућане.
Градска комисија за елементарне непогоде је 
проценила да ова вода није покренута услед великих падавина и није им одобрена помоћ да се санирају проблеми на кући. Они су изнајмили стан који плаћају захваљујући хуманости родбине. 
 
“Не осећам се добро због тога и највише бих волела да можемо сами да се издржавамо, јер и наша родбина одваја од својих потреба, да би нама помогла. Продала бих кућу да решим наше стамбено питање, али то је тешко, јер је урпкос дивном плацу кућа пропала”, прича Славица.
Њена искуства са градским и републичким службама нису добра, јер каже да сваки покушај решења тешке животне ситуације, није наилазио на подршку оних којима је то посао. Од проблема у школи, на послу, у Градској управи, Центру за социјални рад, болници, до мобинга коме је била изложена њена унука у основној школи, доказали су јој колико је неоправдано тежак живот особе са инвалидитетом. Сва та тежина и непримерено суочавање са гомилом проблема, проистиче пре свега из предрасуда и незнања, а донекле и незаинтересованости, сматра она. 
 
“Где год сам долазила са захтевима да остварим своја права, или да помогнем унуци, јер је тих месеци њена мајлка радила даноноћно код приватника, нисам долазила да би ме сажаљевали. Али, не да ме нису разумели и хтели да помогну, већ сам неретко била изложена увредама. Одакле људима право да ме вређају и понашају се према мени, као да сам ментално заостала, само због тога што сам слепа?!” пита се Славица.
 
Испуњено време и осећај да је од користи су ствари за којима чезне. За пријатеље и за себе уме да направи корпице од теста за колаче, помоћу лимених калупа. Истанчан осећај који јој нарочито развијен у прстима, помаже јој да корпице буду перфектно обликоване. Изласци у шетњу зависе од укућана, јер увек са неким мора да изађе. Најбрижнији је њен осмогодишњи унук, који јој дечје несебично и искрено помаже.
 
Упркос личним проблемима са којима живи, Славица жали што је дијабетичар, између осталог и због тога што је то онемогућава да завешта своје органе. Она не одустаје да својој породици и себи обезбеди достојанствен живот, али је спремна да помогне и другима.  Једино што тражи је да оствари своја права и куца на сва врата.  Време проводи између редовних терапија које узима и лекарских прегледа, а дуге дане прекраћује кућним пословима, које може да ради. Воли музику, нарочито староградску, Легенде, Мериму Његомир, Радишу Урошевића, Зорана Јовановића, до Рибље чорбе, Негатива, али и Реј Чарлса, Барбре Стрејсенд и Битлса.
 
Ужива, као што смо на почетку приче споменули, у позоришним представама, али ретко може да их приушти, тако да је ова представа Градског позоришта “Абрашевић”, као поклон Града, била прави поклон и за многе суграђане, попут Славице Мосуровић.
 
 

Leave a Comment