Протођакон Љубомир Ранковић, добитник награде за животно дело

Početak » Протођакон Љубомир Ранковић, добитник награде за животно дело » Актуелно » Протођакон Љубомир Ранковић, добитник награде за животно дело

Нема културе без религије, нити религије без културе

 

“Ми проповедамо живот и учимо народ животу, Култури хришћанског живота. С поносом истичем: Срби су народ високе хришћанске културе и Србија је стуб православног хришћанства”

 

Протођакон Љубомир Ранковић је рођен 1952 године у Доњим Лесковицама код Ваљева. Петоразредну Богословију је завршио у манастиру Крка. Богословски факултет у Београду. Магистрирао је 2008. године темом “Жена у Цркви са освртом на феминизам”.

Године 1985. покренуо је часопис “Глас цркве” који је крајем осамдесетих година излазио у тиражу од 150 000 примерака. До данас је главни и одговорни уредник издавачке куће “Глас цркве”.

По пројекту архитекте проф. др Предрага Ристића у Ваљеву је подигао монументално здање Гласа цркве  у чијем је репрезентативном дворишном простору организовао велики број промоција, изложби, књижевних и духовних вечери, које је пратио велики број људи.

Године 1997. у Ваљеву је покренуо први црквени радио у словенском православном свету од Цетиња до Владивостока.

Као уредник  издавачке куће “Глас цркве”, уз помоћ владике Лаврентија, приредио је сабрана дела дела Св. владике Николаја у 25 књига. Тиме је допринео да се владика Николај на велика врата врати у нашу културу и духовност.

Због свега тога протођакон Љубомир Ранковић добитник је Награде града Ваљева за животно дело.

 

Оче Љубо, почнимо од часописа Глас цркве. Како је било могуће достићи толики тираж?

Мисонарски и просветитељски подвиг издавачке куће “Глас цркве” је неупоредив са било чим у новијој историји Српске православне цркве, па и Србије и Југославије. Тираж часописа од 150 000 примерака потукао је све рекорде у српском црквеном и световном издаваштву. Његова појава средином осамдесетих година прошлог века дошла је као ђурђевска киша на жедна поља. Србија се будила, подизала, усправљала. Проговарала новим језиком, трагала за својим изразом и ликом. Ми смо били њен глас, глас Цркве у правом смислу те речи.

Многе друге књиге штампане су у вртоглавим тиражима и тај тренд одржавамо преко три деценије. Прошле године из наше издавачке куће изашло је 360 000 примерака разних књига. Само је Молитвеник Исидоре Секулић штампан у 200 000 примерака. Наравно, изнад свега врхуни издање Библије, која је од 2005. године до данас штампана у 680 000 примерака. Жеђ за овом књигом не јењава.. За протеклих дванаест година штампали смо више примерака ове књиге него Библијско друштво и Патријаршија заједно. Дуго смо припремали ову књигу.  Уградили смо преко 4000 наслова, наднаслова, поднаслова, поглавља и потпоглавља. Стихови теку у пасусима, екавским језиком, јасно и разумљиво као кад се чита занимљив роман.

 

У ком тиражу су штампане књиге владике Николаја од првих издања до данас?

Што се тиче дела Светог владике Николаја одавно смо “изгубили рабош” о њиховом тиражу. Али тај број сигурно премашује десетак милиона примерака за протеклих тридесет година. Ту су и комплети књига Достојевског, Толстоја, Дучића, Матије Бећковића, Вука Драшковића, Милана Комненића, Српски писци у 20 томова, Светлост свету – 10 најпопуларнијих књига хришћанске духовности.

Велику помоћ у пласману ових књига имамо у радију Глас цркве. Ако се томе додају бројне промоције и трибине, како у простору наших мисионарских центара у Ваљеву и Шапцу, тако и широм Србије, онда је јасније откуда високи тиражи књига. Глас цркве је целу једну деценију био најслушанија радио-станица са обе стране Дрине, као и у Београду.

 

После свега да ли сте задовољни учињеним, имајући у виду да је циљ целог тог рада био да се подигне ниво вере у народу, а да ми будемо више хришћани и бољи људи?

Када се осврнемо на сав тај рад, без лажне скромности, осећамо понос и задовољство. Глас цркве је у једном бурном и тешком времену велике духовне глади и жеђи извршио епохалан јеванђелски подвиг у духовној обнови и верском образовању свога народа. Да ли смо постали бољи хришћани и људи? Апсолутно ДА. Ево, само у току овог Часног поста, десетине и десетине хиљада људи у шабачкој и ваљевској епархији причестило се и исповедило. Цркве су пуне недељом и празницима. Ваљево је феномен у том погледу. Прве недеље поста, у петак, суботу и недељу причести се преко 30 000 верника. Сведоци смо дугих редова нашег побожног света који стрпљиво чека да приђе Светој чаши или да целива Плаштаницу на Велики петак. У шабачкој Саборној цркви на капијама су постављени нумератори. У јануару је ушло у порту 68 706 верника, а само на Бадњи дан 20 304.

 

Хоћете да кажете да имамо све разлоге за наду и оптимизам. Да смо на добром путу.

Говорим са духовног и верског становишта. Док се широм Европе и света распродају и затварају католички и протестантски храмови, ми доживљавамо ренесансу духовног и црквеног живота. То диже крила и даје наду за светлију будућност овог народа, који је духовно будан и здрав, без обзира на бројна искушења на другим пољима живота. У Писму Српкињи Лав Толстој је младој Анђи Петровић, сестри Надежде и Растака Петровића, која се пророку из Јасне пољане жалила на тежак економски и политички положај Србије у време Анексионе кризе 1908. године, осговорио: Није важан економски и политички положај. Важно је духовно и морално стање српског народа.

Ако ишта здраво има под овим српским небом и сунцем, то је српски народ. Народ је тело Божије, рекао је Достојевски. Животно призвање свештеника јесте служење Богу и свом народу. Нажалост, тренутно постоји криза духовног и политичког вођства, из објективних и субјективних разлога. О томе неки други пут. Али када је тело здраво и снажно победиће и преболети све кризе и искушења. У то дубоко верујем. Зато треба више улагати у културу. Народ без културе, народ је без будућности.

 

У веома лепом говору који сте одржали у име добитника наградe града Ваљева казали сте да културу треба разумети као служење и поштовање. Макар благу реч и срдачан осмех да упутимо ближњем свом, ако немамо ништа друго да му дамо. Да ли заиста тако разумемо и живимо културу?

Треба ослушнути странце и њихове утиске о нама. Нигде толико срдачности, хришћанске простудушности, душевне топлине и гостопримства, непосредности и спремности да се помогне ближњем у невољи, па ма ко он био: путник, намерник,странац, незнанац, избеглица. Србија је земља великог срца. Наравно, није све идеално. У потрази за сензационализмом медији афирмишу ружне појаве и феномене у друштву. Стварају лажну и искривљену слику о нашем народу, трују и загађују духовну и културну атмосферу. Шире безнађе и песимизам. Десанка Максимовић је написала песму Објавите једном на велика звона, која је звезда водиља нашег радија. Та песма би требало да буде начело у раду сваког озбиљног и конструктивногмедија:

 

Закрчене су земља и васиона

Од жалосних о људском бићу вести.

Објавите једном на велика звона

Измирења, покајања, благовести…

 

Бити културан значи бити просвећен. За то нису потребне школе, факултети, докторати. Лепа реч, топао глас, благ поглед, срдачан осмех, то је већ култура. Живимо у свету ледених срца и спарушених душа. Особито на Западу. Наш улазак у Европу био би највећа добит за њу саму. Она је духовни Сибир. Машина дробилица и људождерска цивилизација, како је Европу с правом назвао индијски песник и мудрац Рабидранат Тагоре. Ту и такву културу жестоко је критиковао и жигосао Свети владика Николај у свом делу Кроз тамнички прозор, написаном у тадашњем паклу Европе, логору Дахау.

 

Како вам Ваљево изгледа из Шапца?

Ваљево је град културе. Оно је некако у заветрини од отровних таблоидних струјања и удара субкултуре, кича и неукуса. Ту  традицију треба наставити и чувати. То је превасходни задатак садашњих и будућих генерација. Протини мемоари, Хаџи Рувимов дуборез, Чика Љубина писма, Десанкина и Бећковићева поезија, Николајево и Јустиново духовно стваралаштво, древни манастири, Ваљевска гимназија, Културни центар, Библиотека, Музеј, Универзитет у Петници…То су темељи на којима терба зидати и градити даље, То је призвање Ваљеваца у садашњости и будућности.

 

Шта вам значи Награда града Ваљева за животно дело? Уз моје изненађење да, како сте рекли, до сада нисте примали награде. На чему сада радите?

Кад све ово имам пред очима осећам се небески почаствован, истовремено и постиђен пред Наградом за животно дело. Она је могла бити уручена у још хиљаде руку знаних и незнаних трудбеника  и неимара који својим животом светле и украшавају наш град и изграђују његов идентитет.

Тренутно припремам лускузно издање Сабраних дела Јована Дучића, поводом 75. годишњице његовог упокојења.Осећам велику одговорност да све буде урађено како  велики Господин српске културе и заслужује. Издања Гласа цркве позната су у српском издаваштву по високим стандардима у сваком погледу. Љубитељи књиге у нашем граду имају истанчан укус. Жеља ми је да када комплет дође у руке читалаца у Ваљеву, изазове сјај у оку и трептај душе и срца пред лепотом. Награда коју сам примио од родног града обавезује на то. Награда је задатак. Тако некако разумем смисао и циљ награда. Она је велика обавеза. Нешто што није заслужено, него нешто чему до краја живота треба служити и заслуживати.