Точкови који живот значе

Почетак » Точкови који живот значе » Вести » Точкови који живот значе
За већину ученика у Србији школа представља низ обавеза и напора које морају да уложе, како би савладали све задатке. Слободно време, ваншколске активности, изласци и дружења за њих су важнији, од времена проведеног у школи и са књигом у руци. Али, у животу Косте Ђорђића, ученика 1. разреда билингвалног одељења Ваљевске гимназије, то није случај. Њему су школа и дружење са књигом све, а од тога га сваки дан дели неизвесност да ли ће прастари породични југо, стар 27 година упалити и да ли ће успети да дође са Иверка, приградског насеља крај Ваљева до Ваљевске гимназије, која се налази у центру града.
 
Коста је рођен са тешким обољењем кичменог стуба – спином бифидом, има последице хидроцефалуса, церебралне парализе и све то га је приморало да користи инвалидска колица. Точкови колица, али и старог југа су му и једини начин да изађе у свет и да проведе време са својим вршњацима! У Ваљевској гимназији је наишао на велику подршку другара из одељења, професора, помоћних радника и директора школе. Осим пажње и помоћи коју му свакодневно указују школски другови, ученици Ваљевске гимназије су недавно два пута одиграли позоришну представу “Судити Нушићу”. Од прикупљеног новца финансираће се изградња приступне рампе за савладавање архитектонских баријера у приземљу Гимназије.
То ће бар мало олакшати напоре које још од предшколских дана имају Костини родитељи Драгиша и Милена. Свакодневно, већ десет година они га воде и враћају из обданишта, основне, а сада и средње школе. Мајка Милена, осим што га са колицима уноси у зграде, које по правилу нису прилагођене потребама особа са инвалидитетом, цео дан проведе чекајући испред учионице, јер током дана мора бити Кости на услузи за обављање основних потреба. Након школског дана предстоји мукотрпно враћање у кола, скидање точкова са колица, како би могла да се спакују у невелики гепек југа.
 
Родитељи, који су живот посветили овом свестраном и паметном младом човеку, одгајили су још два сина. Најстарији је већ засновао своју породицу, средњи син је прва година Медицинског факултета, а сада ово двоје пензионера, који су деведестих година избегли у Србију из Сарајева, са најмлађим сином Костом проживљавају тешке године. Коста је са својих 16 година имао 17 тешких операција. Последња операција је трајала 13 сати, а у будућности га чека још оперативних захвата, како би колико-толико ублажио последице основне инвалидности тј. оштећења насталог у најранијем детињству.
 
Школовање у ОШ “Десанка Максимовић” у Ваљеву, Коста и породица памте по великом разумевању свих у овој школи. Наставници су долазили кући да Кости након дугих одсуства из школе, помогну да савлада пређено градиво. Насупрот разумевању на које наилази током школовања, проблеми у осталим сферама живота су за сада велика препрека. Ваљевске установе, пре свега културе, неприступачне су за особе са инвалидитетом. Жеља му је да одгледа неку позоришну представу, или концерт, попут недавног наступа групе “Рибља чорба” у Центру за културу Ваљева.
 
Ова породица се јуначки бори са изазовом који им је наметнуо живот. Своју муку чувају за себе и за помоћ никада нису молили. Борба за Костино здравље им је приоритет, али им ту борбу отежава прастари ауто. Свакодневни одласци у школу, три пута месечно пут до Београда на редовне контроле превелики су изазов за стари југо коме је место у музеју, а не на друму. Овај вредни и одговорни младић, који у образовању и знању види смисао свог живота, неутешан је када ујутро чује да стари ауто не може да упали и да га одвезе до школе.
 

Leave a Comment