Дејан Добривојевић, најбољи и највреднији

Početak » Дејан Добривојевић, најбољи и највреднији » Актуелно » Дејан Добривојевић, најбољи и највреднији

Дејан Добривојевић из Ваљевске Каменице добитник је Награде града Ваљева за пољопривреду. Прошле године Дејан је произвео око 10 тона малине и око пет тона купине. Има узорно домаћинство и хармоничну породицу. Човек који се веома добро осећа у властитој кожи.

Свима је познато да човек ако хоће да живи од пољопривреде мора много да ради. Али морате имати са киме и са чиме да радите. Онда на све то дође ваша воља, знање, државне мере.
Дејан Добривојевић из Горње Каменице има све то. Родитеље, срећом још увек здраве и способне за рад, супругу Светлану и двоје деце. Син Бојан је четврта година на Пољопривредном факултету, одсек агроекономије, а кћерка Ана је четврта година у Пољопривредној школи у Ваљеву, смер ветеринарство. Када су деца код куће, помажу на имању.
Добривојевићи имају куће и зграде на два места. У старом селу где су две куће, велика штала, свињци, зграда за печење ракије. Ту живе родитељи, али домаћинство је једно и сви га заједно обрађују.
Доле, одмах по скретању за Горњу Каменицу, је нова велика кућа с помоћном зградом, базеном и пумпом за наводњавање три малињака удаљених и до 800 метара.
Добривојевићи имају 10 хектзара обрадиве земље и болизу четири хектара шуме. Под малином и купином је 1,2 хектара, под шљивом око два хектара, кукуруз сеју на око три хектара, а остало су ливаде.
Од механизације имају две раковице, једног тому винковића, сејалице, и све друге прикључке.
Од путничких аутомобила форда модео и џипа пајеро, који служи за обилазак имања.
Дејан има 44 године, колико и супруга Светлана. Завршио је трговачку школу и решио да остане на селу.
“Ми осамдесетих година никада нисмо били испод 10 тона малине. Године 1988. произвели смо чак 12 тона. Цена је била солидна. Тада смо купили једну раковицу, па следеће године ладу ниву, па смо сваке године нешто куповали од механизације или аутомобила, без великих проблема.. Био сам млад, живео сам опуштено, све је имало перспективу, и решио сам да останем на имању. Како су после ствари текле и с овом памети, данас бих тешко донео исту одлуку”, каже Дејан.
Али одмах додаје да му супруга Светлана у таквим приликама каже: Ајде, ајде, знам ја тебе, не би ти могао без имања и лова.
“И заиста”, каже Дејан, “вероватно је супруга у праву. Волим имање, волим и лов.”
Сва тројица мушкараца у кући су страствени ловци. Дејан је страст за ловом наследио од оца, а син Бојан је већ стигао да заволи лов. Каад идете у лов у прилици сте да запажате промене у околини. Тако Дејан каже да су се само за три године догодиле велике промене на имањима у околини.
“Да кренете одавде са мном према Горњој Каменици, па она лева страна према Миличиници, где су Андрићи, да видите какве су парцеле и какве куће напуштене. Не можете проћи од багрема и чкаља. Прогутаће нас багрем и чкаљ. То што стално говоре да спасавају село, то је све лепо, али бојим се да је за наш крај касно.
Од његове генерације има неколико вредних и спососбних домаћина, не мали број је одустао од озбиљног труда, “седе пред продавницом и на све имају примедбе, а коров им је стигао до кућног прага”. Млађе генерације – сви су отишли из села.
На селу можете опстати ако сте сто одсто посвећени раду. Дејан каже да је он и варилац, и механичар и бравар. Како је савладао те занате? “Самоук сам. Гледам и упијам. Када бих све плаћао, не би ваљало.”
Добривојевићи, када је брање малине, устају најкасније до пола пет ујутру. Кафа, доручак, малињак и четири краће паузе у току дана. “И то се пауза Дејану чини пуно”, каже са осмехом супруга Светлана.
Међутим, сви Добривојевићи када заврше летњу сезону послова иду на одмор. На море. Знају да тако треба ради неопходног одмора, али и неопходног самопоштовања.
За Дејана би се могло с пуним правим казати да је пољопривредни произвођач савременог доба. Он има одличну сарадњу са ваљевском Стручном службом, са неколико института, има беспрекорну документацију о имању, документацију о приходима и цени малине за сваку годину и то како се цена кретала из месеца у месец . Када је заштита воћа у питању, могла би му се одмах уручити диплома агронома.
Онда му кажемо да има право да му поставимо питање, шта би он саветовао и шта очекује од министра пољопривреде.
“Морам прво да вам кажем да ће се за три, четри године знати да ли ми што смо остали на селу и што се трудимо, можемо ово да наставима како треба или не можемо. Одлука је врло близу. А од министра најмање што бих очекивао јесте да гарантује цене: да знамо у наредних десет година колика ће бити цена воћа, свињског меса, млека, јунећег меса…Људи би се онда опредељивали и знали шта им се исплати, шта могу да раде, а шта не. Сада се прича о цени малине од 120 динара. А 1988. износила је 175 динара. Колико је тада само била нижа цена нафте.”
Дејан се, као и сви паметни пољопривредници, жали на тежак рад, на неподстицајне мере државе, али на њему се види да је оличење оптимизма, да је човек који се одлично осећа у својој кожи. И с правом. Он воли то што ради и зна то одлично да ради. Он је вредан, озбиљан, одговоран, чврст стожер и породице и домаћинства. Дакле, награда је у правим рукама.