Др Миодраг Миша Илић један је од најугледнијих а свакако најомиљенијих ваљевских лекара, иако је већ девет година запослен на ИКВБ “Дедиње” Године 1982, када је све лоше још било далеко, отац му је рекао: Студирај медицину, јер тако нећеш морати да се бавиш политиком а у случају рата нећеш бити баш ту где се пуца. Др Миша веома лепо мисли о својим ваљевским колегама и о нашој Општој болници. Зашто је жеља сваког нашег човека да умре, ако већ мора, на ВМА. Др Миша је добитник Награде града Ваљева за медицину.
Никшић је родно место др Илића. Након што су га родитељи 45 дана од рођења однели из Никшића, никада се више није вратио у родни град. Планира да оде. Отац је као млад лекар био на служби у Никшићу. Тамо је служио војску, у Ваљеву тренутно није било места, па су родитељи годину и који месец проживели у Црној Гори.
Након завршетка Гимназије Миша Илић није намеравао да студира медицину. Желео је да студира ДИФ, јер професори фискултуре лепо проводе свој живот. Бавио се спортом, а није му се допадао поглед на свет младих људи које је познавао, а који су намеравали да упишу меедицину.
Нису баш превагнули аргументи које је отац навео за медицину, али то што је у кући био лекар и што се о томе стално разговало, утицало је.
Др Миша каже да се није покајао. Лако је студирао, а на факултету је било пуно занимљивих младих људи и лепих девојака, што га је пријатно изненадило.
Следи запошљавање у Ваљеву, специјализација из опште, па потом из васкуларне хирургије. Шеф Одсека васкуларне хирургије постаје 2001. године, а начелник Одељења хриругије две године после.
Након шест година на месту начелника одлази у Београд, на ИКВБ. На Медицинском факултету у Крагујевцу одбранио је докторски рад 2011. године са оценом 10.
Др Миша је неуобичајено искрен у разговору. Био је успешан, веома омиљен (док седимо у башти једног кафића народ је стално прилазио да га поздрави).
Зашто је прешао у Београд? Да ли Ваљевска болница има лимит у напредовању једног лекара?
“Мене је Бошко позвао. Заблуда је да ће неко приметити да сте ви талентовани и да добро радите, па ће вас позвати да даље напредујете. Дуго сам се колебао. Био сам шест година начелник, мало сам се заморио, а мени је био терет да руководим људима. Некако нисам за то. Немате ни могућност да некога наградите, а да другог казните, како бисте успоставили потребну хијерахију. Стигла је и она криза 2008. године, све је почело да се помало урушава и ја сам одлучио да одем. Што се посла тиче нисам се покајао. Тамо радим само као васкуларни хирург и добро ми је. Али начин живота у Београду ми не прија. Много је нервозније и грубље него пре четрдесетак година када сам студирао у Београду.
Како београдски лекари гледају на лекаре и здравство у унутрашњости? Мисле ли да и овде има добрих лекара и болница или им је све то незнатно и није вреднио пажње?
Они који су од почетка у некој од београдских болница и немају исксутво рада у унутрашњости, углавном сматрају да у унутрашњоасти мало шта ваља, да је огромна разлика. Ја сам имао прилику да упоредим, и стално упоређујем, и мислим да разлика уопште није велика. У Беогаду ако се разболите, а немате везу, ви сте настрадали. У Ваљеву није тако. Прихватиће вас како треба и ако нико није телефонирао за вас.
Наравно, постоје неке ствари у лечењу које се могу обавити само у Београду, али тих ствари нема много. Моја болница “Дедиње” је увек на високом нивоу. Пре тридесетак година успостављена је хијерахија и организација и то се држи. Али поред нас је болница “Драгиша Мишовић”, тамо ради моја супруга. Ја одлазим тамо на консултације када ме позову. Ваљевска болница, у моменту када сам ја отишао из ње, била је за болницу “Драгиша Мишовић” клиника “Мејо” у Америци.
Наши људи овде имају предрасуде: Напиши ми упут за ово, за оно. Ја им кажем, док сам радио у Ваљеву, ако ја не успоставим контакт са колегом или неким начелником у Београду, ко зна како ћете проћи. Боље да се лечите овде. Делује као црни хумор, али као да је жеља сваког обичног човека у Србији да умре на ВМА. А и то је прецењена болница. Својевремено су набавили квалитетну опрему и успоставили хијерахију, по угледу на војну, али су, такође, били жртва негативне селекције.
А лекари? Како је са њима?
Слично је и са лекарима. Ми смо у Ваљеву имали одличну хирургију, Јордан Лазаревић, Саша Медић… Хирурхгија је, да будемо поштени, покретач Опште болнице. Ми подстичемо радиологију, анестезиологију, интернисте, гинекологе.Засновали смо лапароскопију пре него Београд. И данас смо у томе вероватно бољи од Београда, а Јордан Лазаревић, ако није најбољи, свакако је међу два, три најбоља лапараскопска хирурга у Србији.
У мојој болници мене зову од куће, не само када имају неки проблем васкуларне, него и опште хируругије. Ја се нашалим па им кажем, треба да дође лекар из Ваљева да вам разрешава проблеме.
Како изгледа народ у Србији виђен пажљивим оком лекара?
Жао ми је, али морам да кажем да је све више јадних и очајних људи. Виђам пуно безнадежних, поготово старијих људи. Приметио сам, још док сам био у Ваљеву, да људи дођу у болницу, легну, када би требало да иду кући нико не долази по њих. А и њима самима се не иде. Тај тренд се наставио до данас. Ја сам чак питао, да ли је могуће да ти је боље овде него код куће. Не каже ми директно, али могао сам да закључим да је одговор: па јесте докторе. То је већ питање за социологе, зашто је то тако.
Да ли лекари још уживају велики углед и поверење код људи као раније?
Лоши новинари наносе штету и нашим пацијентима и нама. Када у таблоидима освану текстови да су лекари лопови, криминалци, да узимају новац, да су малтене убице, а непросвћени људи то некритички читају, ето их код нас подозрењем и неповерењем. Онда знају више од мене. У таквим случајевима, а све чешће се нервирам, ја им кажем, идите, молим вас, код оних којима верујете, па се лечите.
Лекари када су криви, а догађа се и то, рачуне треба да положе на суду у Лекарској комори, а не у Блицу и Куриру.
Једноставно је: морамо се окренути поштењу, доброти, саосећајности, разуму.
Ја ћу констатовати то што сам чуо, а ви не морате коментарисати. За вас кажу да сте и даље најомиљенији лекар у Ваљеву.
Драго ми је због тога, ако је тако како кажете. Трудим се да помажем људима колико могу, да их разумем. Волим начин живота у Ваљеву, па волим и овдашње људе. Осећања и поштовање су нам узајамни.
Обављате помало и праксу када дођете у Ваљево.
Да. Одем у ординације код Милана Николића и др Душана Мирковића. И ту има један парадокс. Ја сам својевремено критиковао онај систем и комунисте. А изгледа да сам већи комуниста него што су они били. Дође ми човек у ординацију и ја га прегледам, што најбоље знам и могу. И помислим: како ће овај човек то да плати, не може он ово да плати, ја га на неки начин искоришћавам. И не осећам се добро.
Да ли вас је обрадовала Награда града Ваљева?
Прво сам помислио, зашто ја? Били су предложени неки иззетни лекари, моји пријатељи. Људи су ми међутим искрено честитали награду. Када сам мало поразговарао са неким од добитника, видео сам да се ради о веома квалитетним људима. Нашао сам се у добром друштву. Тако да морам рећи, мило ми је што сам и ја награђен.